Hana iz Bosne, 2014. godine otišla je na rad u Nemačku, gde se udala za straijeg gospodina, a nakon njegove smrti, naslediće penziju, sa kojom planira da se uskoro vrati u rodno mesto.
“Te 2014. došla sam u Nemačku na tri meseca da radim i zaradim sebi za džip, imala sam u Bosni frizeraj i njega zatvorim… Došla sam da radim, da služim nekog čoveka… Kad ja došla, a neka žena služi i mene i njega. Šta je ovo?! Kad sam pošla od kuće, kažem majci daj mi kartu u jednom pravcu, ja se ne vraćam, a majka mi daje pare i kaže: Ne znaš na šta ideš tamo, evo da možeš da se vratiš, tamo mnogo lažu”, počinje svoju ispovest Hana, koja već skoro desetak godina živi i radi Nemačkoj.
Sad se snašla, dobro joj ide, ali početak nije bilo nimalo lak na šta ju je upozoravala i rođena majka koja je u Nemačkoj, kao i Hanin otac, penziju zaradila.
“Zna žena, veli Hana prisećajući se dolaska u Nemačku i činjenice koliko ju je bilo strah jer nije znala ni jezik, a otišla je tamo potpuno sama u potrazi za poslom.”
“Posle dve-tri nedelje odemo u restoran, odvede me ovaj… Neki naš čovek s Kosova ga držao, priča srpski… Čovek nas poslužio, seo i prevodi mi. Ja malo strah, malo trema, i ovaj meni predloži da mi sredi papire, da me venča al pod uslovom da ja njega služim dok je živ da ga deca ne daju u dom… A nešto je za*ovnao sa decom… Kuku, šta će meni familija reći, sve hodže i hadžije, šta će mi reći, a kako drugačije da ostanem u Nemačkoj… Imam 50 godina, kad ću penziju zaraditi a ovaj mi kaže prihvati… “, seća se Hana.
“Ju vidi njega kakav je, a on meni kaže imam svašta nećeš se pokajati veli, a ja kažem šta ja imam od toga, osim papira, a on meni kaže ovako: Oči u oči, interes moj, interes tvoj… Služi me dok sam živ, venčaću te, dam ti papire, daću ti sve što imam… Kažem mu ja, u Bosni kredit imam, čovek mi da na ruke 5.000 i kaže idi u Bosnu i plati to, a meni kredit bio 3.000, dao mi dve hiljade više…”, seća se Hana.
“Nit je meni bilo do udaje, 50 godina imam, ne treba mi muškarac, šta da radim…. ’Ajde da iskoristim, da imam neku penziju, materi nije bilo pravo, a otac… Nije me se familija odrekla. Jel sam ga dovodila u Bosnu? Jesam, morala sam, dolazio u Bosnu dole zbog tih papira”, veli Hana za Jutjub kanal Auslenderi koji beleži priče i sudbine gastarbajtera iz svih krajeva nekadašnje Jugoslavije.
Šta su radili i kako su se sporazumevali
“Nije mi bilo pravo, dolaziš u kuću kod Švabe, ne znaš jezik, ne poznaješ ga, prvo me bilo strah, imala sam svoju sobu, a uveče obavezno zaključam… Bio je težak, tamo su svi teški.. Kaže on meni idi u mesnicu da kupim nešto gotovo za jelo, ja ne znam ništa…. Komšija dolazio i njegova žena pomogli mi oko jezika a on govori drugačije nego oni u Berlinu što pričaju čist nemački, sve nešto hš, hš… Šta me hašaš, mislim se”
Starac od osamdeset i kusur za kog se udala imao je tri odrasla sina a tek kad je umro kod notara se saznala da ima i četvrtog odnekud.
“Kad je on umro, seli smo za sto njegova deca i ja i ja im kažem: Recite ako sam uzela nešto što ne pripada meni, nisu mi ništa uzeli… Iako je imao osamdeset i neku, dosta je bio pokretan, dosta su putovali zajedno”.
“Nisam mu bila rob, sve čovek sam radio, nisam ga ja kupala, on je sam sve to, ja sam doručak, ručak, večeru, operem, opeglam, ali sam ga prvi put okupala kad je umro, a najveći sam strah oduvek imala od mrtvaca.. od mrtvih ljudi”.
Ispričala je i da su je nekoliko puta za ovih skoro 10 godina prevarili i poslodavac i kasirka koleginica, ali ih je poslala na sud i to naplatila.
“Čvrsto planira da se 2025. vrati kući u Bosnu jer sad ima penziju, kad se na onu Švabinu doda i njena, biće to dosta. Kaže, 500 evra što joj je ostavio dosta joj, njoj više ne treba, da ima da jede i pije i to je to”
Inače, dodaje, u Nemačkoj imaš dve penzije – ona ima njegovu i imaće svoju, a penzija će joj sa godinama samo rasti.
