BOJAN Biga (36) iz Bečeja popravlja krovove i mijenja crijep, a za jedan dan može da napravi bicikl za dvoje, zvani “tandem”.
Idu mu od ruke i mnoge druge majstorije – stolarske, tesarske, bravarske… Sve to ne bi bilo neobično da Bojan nije potpuno slijep na oba oka od svoje prve godine. Njegovi sugrađani govore da je on majstor i po i „velemajstor uma, volje, morala i htijenja“, a Bojan kaže da to što radi nema veze s tim što je slijep.
– Točak je isti i kad ga vidite i kad ga pipnete. Vid i dodir su povezani kao ukus i miris.
Pitaju me kako ne odsiječem prst kad radim sa cirkularom, pa navode kako su se tim alatom posjekli neki njihovi prijatelji koji vide. Odgovor je jednostavan: treba paziti! – kaže Bojan.
Na krov se prvi put popeo kad je imao pet-šest godina, zahvaljujući djedu, koji ga je pustio da to uradi.
– Da sam tada pao s merdevina, znao bih gdje sam pogriješio, pa tu grešku više ne bih ponovio. Deda me je naučio da bez rizika nema pobjede. On je govorio da nema toga što se ne može uraditi i da, ako je jednom nešto bilo sastavljeno, pa se raspalo, može se opet sastaviti – priča Bojan.
Važnu ulogu u njegovom odrastanju imao je i otac, koji je bio vozač i strastveni pecaroš, pa je uz njega zavolio kamione i život na vodi. A od dede i tate je naslijedio sklonost ka obradi drveta i metala. Završio je osnovnu školu za slijepe i slabovide u Zemunu i Srednju medicinsku, smjer za fizioterapeuta, u Beogradu.
– Odradio sam pripravnički staž u Jodnoj banji u Bečeju, a poslije sam bio angažovan po potrebi u jednoj privatnoj ambulanti, ali prije bih utovarao ugalj, nego radio kao fizioterapeut. Ja sam solo igrač i više volim rad s mašinama, nego s ljudima – naglašava rođeni majstor.
Naučio je da vozi traktor i bicikl, a na poklon je dobio fabrički „tandem“ dvotočkaš, sa dva sjedišta i dva kormana, koji vozi zajedno s majkom, bratom i prijateljima. Poželio je da i sam pravi takve duplekse, a to mu se ostvarilo uz podršku organizacija iz Beograda i Bečeja, koje su mu obezbeđivale delove za montiranje tih neobičnih bicikala. Očekivao je da to bude trajan projekat, ali je sklopio samo četiri „tandema“, od kojih jedan koriste gosti bečejskog hostela, a drugi je poklonjen slepom dečaku i njegovom bratu blizancu iz Bačkog Petrovog Sela. Ostala dva su u vlasništvu onih koji su finansirali poduhvat.
– Nije to uspjelo, jer na tržištu teško može da prođe proizvod slijepog čovjeka. To je predrasuda koja se teško razbija – konstatuje ovaj vješti mladić.
Kaže da je mnoge stvari počeo da radi zato što njegova porodica nije imala novca da plati majstore, a i nije želio da ga oni prevare. Tako je krenuo i da zida, betonira, sređuje plafone i pravi šupe.
– Volim da improvizujem i da napravim nešto od materijala koji bi bio bačen, kao što su stare palete ili više puta korišćene daske. Izazov mi je da uklopim krive daske tako da izgledaju ravne. U školi mi je najbolje išla geometrija, pa kad nešto radim, volim da to bude u liniji i pod pravim uglom. Možda me i to što sam slep tera da sve uradim perfektno i tako da dugo traje – ističe Bojan.
Tehnika i logika
BOJAN se odlično razumije u kompjutere i mobilne telefone, koje, uz govorne programe, koristi za čitanje novina i knjiga i dopisivanje s prijateljima iz zemlje i svijeta. Kaže da voli da posmatra život sa tehničke strane, „zato što je tehnički sve rešivo“, a veliki je poštovalac logike, „jer kad je nešto logično, onda je kako treba“.
Nisam za divljenje
MOMAK koji se na divljenje svemu što radi opire tvrdnjom da „to nije ništa fascinantno“, ne želi ni da se stekne utisak kako mu je sve to lako.
– Radim tri puta sporije od majstora koji vidi. Treba mi duplo više vremena da steknem uvid u to što radim, a 40 odsto vremena u poslu izgubim na to da bude sve pod konac – skroman je Bojan.
