Kada vam priča djeluje nerealno, kako možete potvrditi da li neko laže?
Odgovor leži u psihologiji.
„BBC“ je radio eksperiment koji je za namjenu imao da intervjuiše političare: neki su lagali, a neki govorili istinu. Televizijska publika je trebalo da procijeni ko laže. No, nijedan nije pristao na saradnju.
Umjesto toga, novinar je „uskočio u pomoć“ i glumio i dobrog i lošeg policajca. Naime, on je intervjuisan dva puta i svaki put je pitan o njegovom omiljenom filmu. Jednom je lagao, a jednom govorio istinu.
– Završili smo sa oko 30.000 poziva i ono što smo videli je da je javnost radila isto na televiziji kao i u laboratorijskim eksperimentima – nisu mogli da razaznaju kada je lagao – kaže profesor psihologije Ričard Vajzmen, a prenosi Sajnsfokus.
No, kada je transkript stavljen na radio, mogućnost publike da prepozna laž drastično se povećala.
– Vizuelni znaci su veoma kontrolisani. Kako gestikuliramo, osmehujemo se i gledamo, to je pod našom kontrolom. Kada dođete do reči koje izgovaramo i kako ih izgovaramo, to nije nešto o čemu mnogo razmišljamo. I tu dolazi do otkrića. Zato su ljudi, kada smo otklonili vizualni deo, umeli da prepoznaju ko laže, a ko govori istinu – navodi Ričard.
Psiholog navodi da je mit da ljudi koji skreću pogled – lažu.
– To je najveći mit u svetu psihologije, testiran bezbroj puta. Anksiozni ljudi skreću pogled, stidljivi ljudi skreću pogled, oni koji zaborave nešto pa pokušavaju da se sete, takođe to rade. Takvo etiketiranje je pogrešno.
Pokreti tijela, kako navodi, imaju malo naznaka u laganju. Ključ uvijek leži u načinu pričanja priče i glasu.
– Tražite oklevanja, veću distancu između kraja pitanja i početka odgovora, nedostatak detalja. Laganje je kognitivno teško. U laži, morate razmisliti o tome šta osoba zna, šta će se uklopiti u priču, šta ste već rekli. Takve stvari opterećuju nečiji um, a glas i tok priče to uvek odaju – objašnjava Vajzmen, prenosi Telegraf.
